Душан Лазаревић

Горица, Белуси, Козаки, Вранас, Вурва, Ливади, Коваци… Ова имена не налазе се у Србији, Бугарској или Северној Македонији. Налазе се у Атини и њеној непосредној околини. А нека од њих као српска и словенска уопште нису тумачили српски аутори, већ велики европски слависти, међу којима и Немац Макс Фасмер.

Када помислимо на Атину, помислимо на Акропољ, античку Грчку, демократију и филозофију.

Али довољно је погледати карту шире околине грчке престонице и пред нама се појављује један сасвим другачији језички пејзаж.

На пример, само име ,,Горица“ се понавља на више места и то само на једној од четири планине у окружењу Атине – на планини Парнита.

Дакле, не негде на северу Грчке, близу данашњег српског језичког простора, већ око саме Атине.

ГОРИЦА НАД АТИНОМ

Северно од Атине уздиже се планина Парнита. Грчки аутори Никос Незис и Димитрис Јотас објавили су 2006. године обиман географски рад посвећен овој планини, укључујући и њене топониме.

Међу забележеним називима налази се Лака Горица, име једне мање удолине на Парнити.

За говорника српског језика реч практично не захтева објашњење:

гора — планина, шумовита висораван
горица — мала гора, шумовито брдо

Једна Горица могла би бити случајност.

Међутим, случајност постаје искључена када се у истом географском материјалу појављују и Гура, Гури, Гуриза, Гурула, као и бројни сродни облици широм Атике.

Више не гледамо једно усамљено име.

Гледамо читаву породицу назива.

Један од разлога из којих смо сигурни да је у питању наша реч ,,гора“ је зато што Грци ову реч осведочено изговарају кроз поменуте језичке изведбе. На пример топоним Гора који се понавља широм словенског света, на пример у Пољској и у Украјини, грчка страна на Википедији бележи управо као Гура.

БЕЛУСИ — ИМЕ ЗАБЕЛЕЖЕНО ЈОШ 1893. ГОДИНЕ

На северним падинама Парните Незис бележи и топоним Белуси.

Посебно је занимљив податак да је на једној немачкој карти из 1893. године исто место латиницом записано као:

BELUSI

Поређење са словенским кореном бел-, односно српским бео, бела, бело, намеће се само од себе.

А Белуси је тек почетак.

КОЗАКИ, ЛИВАДИ, КОВАЧИ…

Грчка војна карта из 1929. године на Парнити бележи назив:

Козаки.

Поредимо га са словенским:

коза.

И овде је важно да „Козаки“ није накнадно реконструисан облик, већ историјски забележено име.

Затим следи читав низ назива који подсећају на обичне српске речи:

Врексиза, Врестети, Врестиза — упоредиво са брест;

Ливади — ливада;

Коваци — ковачи;

Лахори — лахор.

Управо ту прича постаје много озбиљнија, јер више није реч само о савременом поређењу речи.

На сцену ступа један од највећих слависта XX века.

ШТА ЈЕ МАКС ФАСМЕР ВИДЕО У ИМЕНИМА ОКО АТИНЕ?

Макс Фасмер, један од најзначајнијих европских стручњака за словенску етимологију, више грчких топонима тумачио је управо посредством словенских језика.

Један од њих је:

Вранас.

Фасмер га је повезао са нашом речју:

врана.

Други пример је:

Вурва,

који је довео у везу са српском и словенском речју:

врба.

Овај пример је утолико занимљивији што је и грчки слависта Федон Малингудис документовао грчке топониме настале од исте српске и словенске речи — врба.

Фасмер је и топоним Халмуци повезивао са српским обликом хлм, данашњим хум — брдо, узвишење, док је Бала, топоним ког такође има око Атине, поредио са словенским бела.

А онда долазимо до места која се налазе практично у предграђу модерне Атине.

ТАТОИ И ВАРИБОБИ

Познато атинско место Татои Фасмер је доводио у везу са обликом Tatoje, упоређујући га са српским именским облицима попут:

Милоје, Станоје, Радоје.

У поређење је укључио и српски топоним Татомир.

Још необичнији пример представља данашњи Варибоби.

Фасмер је ово име повезивао са нашим речима варити и боб.

Без обзира на то како бисмо данас оценили сваки појединачни пример, овде више није реч само о звучним сличностима које је неко недавно приметио.

Реч је о српском и словенском пореклу топонима које је предлагао један од водећих европских слависта.

МАЛА, МАЛИ, МАЛЕ…

Још необичнију групу чине називи широм Атике који почињу облицима:

Мала, Мали, Мале.

У географској грађи појављују се, између осталог:

Мала Дионисос
Мала Кокореци
Мале Никола
Мали Јери
Мали Зеза

Код једног Србина облици мали, мала, мале, мало тешко могу проћи незапажено.

А онда се појављује:

Маља Горица

Односно,

Мала Горица.

Па затим:

Мале Селки, што се у истраживању пореди са словенским – Мала Села.

И ту се поставља суштинско питање: да ли још увек гледамо низ случајних подударности?

Или пред собом имамо остатке једног читавог језичког система?

НЕ ГЛЕДАЈТЕ ЈЕДНО ИМЕ — ПОГЛЕДАЈТЕ РЕЧНИК

Можда најзанимљивији део приче постаје видљив тек када престанемо да посматрамо топониме појединачно.

У атичкој грађи појављују се облици попут:

Борси, Бориза, Бороватри, Буковили, Брек, Бресико, Белуси.

Упоредимо их са словенским речима:

бор — четинар
борови
буква
брег
бреза
бел — бео

А када се на то додају:

гора, горица, брест, врба, ливада, коза, ковачи, врана, хум, кал, лахор…

појављује се нешто што је много теже објаснити једном случајношћу.

Обратите пажњу шта ове речи означавају:

планине, брда, дрвеће, животиње, ливаде, занимања и особине терена.

Другим речима — управо онај најобичнији речник од којег људи вековима стварају имена места.

СРПСКИ ЈЕЗИЧКИ ПЕЈЗАЖ ОКО АТИНЕ?

Пред нама нису само имена насеља.

Ту су имена планина, врхова, долина, извора и предела, називи повезани са вегетацијом и животињама, као и читаве групе имена изграђене од речника који се може читати понајвише кроз српски, али једним делом и кроз остале словенске језике.

Зато материјал отвара могућност да не посматрамо само неколико изолованих топонима, већ остатке онога што би се могло назвати српским лексичким пејзажом Атике.

И поново — говоримо о Атини.

Парнита се уздиже непосредно изнад савременог атинског градског подручја. Татои и Варибоби налазе се уз њу, док се мрежа оваквих назива простире широм Атике.

Али карта није једини сведок.

„СЕЉАЦИ ОКО АТИНЕ… ГОВОРЕ ЈЕЗИКОМ РУСИЈЕ“

Шкотски дипломата и каснији британски парламентарац Дејвид Еркарт записао је 1843. године запажање које данас звучи запањујуће.

Говорећи о становништву око Атине, написао је да су тамошњи сељаци „не само словенске крви, већ говоре језиком Русије“.

Десетак година касније француски писац Едмон Абу такође је правио разлику између арванитског становништва тада још мале Атине и бројног словенског становништва које живи око ње.

Два западноевропска посматрача XIX века, дакле, описују присуство Словена у околини Атине.

И управо нас то враћа на карту.

КОЛИКО ЈЕ ЗАПРАВО СТАР СРПСКИ СЛОЈ АТИКЕ?

Уобичајено историјско објашњење добро је познато: Срби, односно, по многим грчким и западним изворима – Словени, продиру и насељавају делове Византије током раног средњег века, да би током наредних векова били асимиловани.

Историјски извори, међутим, не описују тај процес искључиво као мирно досељавање. Говоре и о упадима, ратовима, опсадама и сукобима са домаћим, наводно грчким, становништвом.

И ту се отвара занимљив парадокс.

Ако су ти ,,Словени“ дошли као странци, често као непријатељи домаћег становништва, како су називи које су донели били толико дубоко прихваћени на том простору да су преживели готово хиљаду година? Да ли је домаће становништво доследно чувало ова имена у част сопствених непријатеља?

Уколико су ,,Словени“ овде одиграли краткотрајну историјску епизоду, како је могуће да и дан данас постоје стотине топонима и микротопонима словенске етимологије само на простору Атике, упркос масовним променама негрчких топонима од стране тамошње државе у последњих сто година?

Такође, како је могуће да су та имена опстала међу становништвом које је у целини говорило другим језиком?

По званичној причи грчки се на простору Атике говорио вековима пре конвенционално прихваћеног времена доласка Словена — и остао је доминантан вековима после њихове асимилације.

Па ипак:

Горица.
Белуси.
Козаки.
Врестиза.
Вурва.
Вранас.
Ливади.
Ковачи.
Татои
Варибоби

и многа друга имена на простору Атике чувају трагове непожељне историје.

Не у легенди.

Не само у старом рукопису.

Већ на самој карти.

И зато можда најважније питање није да ли у околини Атине постоје српски топоними.

Постојање српског топонимијског слоја само по себи није новост.

Право питање гласи:

Колико је тај слој заиста стар?

Да ли све што видимо може убедљиво да се објасни искључиво средњовековним досељавањем и каснијом асимилацијом?

Или је могуће да планине, долине и стара имена Атике чувају трагове много даље српске прошлости од оне која нам је дозвољена?