Душан Лазаревић
Када се помене Солун, већина људи зна званично објашњење: град је крајем IV века пре нове ере основао македонски краљ Касандар и назвао га по својој супрузи Тесалоники, полусестри Александра Великог. Према прихваћеном тумачењу, њено име значи „тесалијска победа“, у спомен на победу Македонаца и Тесалијаца над Фокиђанима.
Међутим, ту се отвара једно много занимљивије питање.
Ако знамо по коме је град добио име, да ли заиста знамо шта значи само име Тесалоника? Још важније – шта уопште значи реч Тесалија?
Управо ту почиње истраживање које поставља питања на која ни званична етимологија нема коначан одговор. Наиме, водећи етимолошки речници повезују назив Тесалије са древним племеном Тесала, али не објашњавају поуздано порекло самог имена тог племена. То оставља простор за нова истраживања.
Једна од могућности јесте да се траг потражи у словенским језицима. У српском постоји стари глагол „тесати“, као и речи тесар и тесла. Само постојање звучне сличности, наравно, није доказ. Али када се зна да је Тесалија вековима била једна од најшумовитијих области Грчке, позната по дрвету и дрвној производњи, поставља се питање да ли је име области могло настати управо по особини која ју је одувек издвајала.
Историја познаје безброј примера да су читаве области добијале имена по својим природним карактеристикама – по планинама, шумама, рекама, камену, соли или боји земљишта. Зашто онда не би постојала и таква могућност у случају Тесалије?
Истраживање се потом враћа самом Солуну.
У српској традицији овај град никада није био познат под именом Тесалоники. Вековима га називамо једноставно – Солун. То име налази се у народним песмама, средњовековним повељама и старим летописима. Али одакле потиче реч Солун?
Једна од занимљивих језичких појава јесте постојање старих словенских облика речи сунце. Данашње српско „сунце“, македонско „сонце“, бугарско „слънце“ и старословенски облик „слнце“ показују читав низ историјских гласовних промена. Истовремено, у појединим словенским говорима јављају се облици који повезују речи „со“ и „сунце“.
То само по себи ништа не доказује, али поставља ново питање: да ли је име Солун могло бити повезано са једним много старијим језичким слојем у коме су појмови сунца, соли, мора и светлости били међусобно тесно повезани?
Додатну занимљивост представља чињеница да је старогрчка реч за со гласила „алс“, док латински користи облик „сал“. Ови облици показују занимљиве звучне везе које су већ дуже време предмет расправа појединих истраживача и језикословаца.
Посматрано појединачно, ниједан од ових примера не представља доказ. Али када се ставе један поред другог, појављује се образац који свакако заслужује пажњу и даља истраживања.
Управо је то главна идеја овог истраживања.
Не нуди коначне одговоре, већ поставља питања која до сада углавном нису била постављана. Ако су топоними заиста једни од најстаријих сведока прошлости, онда њихово проучавање може открити много више од самог значења једне речи. Они могу сачувати сећање на народе, језике и културе који су на неком простору живели много пре него што су о њима настали писани извори.
Без обзира на то какви ће бити будући научни одговори, једно је извесно – име Солуна и даље представља занимљиву историјску и језичку загонетку. А управо су такве загонетке често почетак нових научних истраживања.
Зато погледајте најновију емисију о Солуну на Србионику – и не заборавите да оставите коментар, те запратите и препоручите канал.
