Душан Лазаревић

РЕЧ КАО НАЈМОЋНИЈЕ ОРУЖЈЕ

Зашто је некоректно Албанце називати Шиптарима, а коректно Србе Косова и Метохије називати Косоварима од стране тих истих Шиптара и њихових западних ментора? Да ли ће нам и један од свих Ђура икада опростити што нас је тукао, те да ли нас и дан данас туку најмоћнијим оружјем – речима?

Не морате да будете ни Србин ни хришћанин да бисте схватили колику моћ има реч.

ЛИЦЕМЕРЈЕ ЗАПАДНИХ СЕРВИСА ЗА ЉУДСКА ПРАВА

Западни медији непрестано говоре о ,,Косоварима“. То је реч која описује житеље Косова и Метохије. У то су укључени и Срби и Шиптари.  Откуд овакав језички приступ и да ли је он двојак?

Ради се о пожељним и непожељним целинама, те је терминологија аутора у складу са тим. На пример, Када се говори о окупираном Косову и Метохији које западни окупатори колоквијално називају ,,Косовом“, тамошњи Срби, а често и Шиптари, се називају Косоварима. Иста ствар је и са Босном. Тамошњи Срби се називају Босанцима, баш као и Муслимани, односно Бошњаци, од стране истих извора.

Шта нам то заправо казује?

Упућује на то да ове земље никада нису биле српске, већ увек косовске, односно, босанске, те да је тако и њихово становништво. Онај део њега који се тако не осећа, у духу једнаких ,,људских права“ ваља бити уклоњен, баш као што је уклоњен и већи део Срба на истом простору деведесетих година.

ИДОЛАТРИЈА ХРВАТСКО-ШИПТАРСКОГ САТИРАЊА СРБА

А да ли је то јединствен пример? Наравно да није. То је образац етничког разлагања који је јако стар. Ми на примеру Хрвата гледамо исту причу деценијама. Ако одете у Хрватску, сазнаћете да тамо заправо нема Срба и да их никада било није, већ да су то у ствари ,,Хрвати православци“. Хрвати веле да су се у такозваном Домовинском рату отарасили оних који нису били лојални новонасталој Хрватској, јер нису хтели да буду Хрвати, што је суштина успостављања Павелићеве доктрине.

Шиптари су на окупираном Косову и Метохији већ формирали такозвану ,,Албанску православну митрополију“, а истим редоследом, следеће је на реду присвајање српских владара који су градили православне светиње на овом простору. Не заборавимо да су Шиптари већ присвојили Скендербега, Ђурађа Кастриотовића, од оца Ивана и мајке Војиславе, српског јунака чији је брат сахрањен, ни мање ни више, него у манастиру Хиландар.

Са друге стране у Србији је непојмљиво, па и скандалозно, да неко Хрвате назове Србима католицима или покатоличеним Србима, а Шиптаре албанизованим Србима, иако је то, бар у главном, историјска чињеница.

У српским истинтуцијама а нарочито у српским средствима информисања живи јака хрватско-шиптарска репресија.

То су успешни резултати манипулација речима, њихове подршке у ширим круговима корисних идиота у нас, те незаинтересованости остатка нас.

СЛУЧАЈ МАКЕДОНИЗАЦИЈЕ

Откидање још једног дела српског етничког тела се догодило простору данашње Северне Македоније.

Прво се инсистирало на националном имену: Македонци. То је праћено променом говорног дијалекта српскога језика и променом презимена која су од тог момента морала да се завршавају на -ски или на -ов. Никако на -ић.

Потом следи фаза промене историје. Идентитет који се гради на несрпском елементу.

И на  крају, неизоставно долази до иступања из заједничке цркве, што се дешава сада, у наше време, те формирање Македонске православне цркве. Овим чином који је логична последица претходних, све Немањићке задужбине постају македонске, што овој новоформираној нацији даје право на дату светородну династију у Срба, што ће бити следећа фаза и једини легитимни историјски траг ове нације који се може оправдати захваљујући управо нашим напорима уложеним у њено стварање, чије су темеље ударили српски комунисти у сарадњи са коминтерном.

ДВОСТРУКИ АРШИНИ

Сва ова толеранција, борба за равноправност и људска права нестају када се у тим истим белосветским средствима информисања, и њиховим медијским експозитурама у нас, помене реч Србија.

Онда нестају ти унитарни императиви, имена попут Косовара и Босанаца, па се у Србији изразито истиче свака етничка посебност. Од војвођанских Мађара, Румуна и Буњеваца, иде се све до Бошњака, Бугара и Шиптара на југу земље, који се никада не посрбљују као што се то ради са босанчењем и косоварењем Срба.

Овај речник окупатора је ушао у говорни језик практично свих медија у Србији, па ви сами процените да ли то значи да смо окупирани.

ТЕРМИНОЛОГИЈА КАО СМРТНА ПРЕСУДА

Употреба речи Албанци наместо речи Шиптари је посебно запрепашћујућа, како на нивоу институција тако и у случају средстава информисања. Наиме, и у том случају су нас убедили да је коректно само оно што је најштетније по нас:

 Шиптари, Шћипетари па чак и Арбанаси, све то је подношљиво у поређењу са изразом Албанци, који је искреиран по основи новостворене државе Албаније, очигледно живог аустроугарског пројекта, али и агенде њеног ширења. Овај израз сугерише да су Шиптари Србије, Црне Горе и данашње Северне Македоније заправо домицилно становништво Албаније које моментално живи ван простора матичне државе. Моментално, јер оног момента када се прогласи за већинско на том простору, понавља се случај КиМ и креће подршка адекватних спољних фактора у њиховој ,,борби за независност“. Ту причу смо видели и у рату у Македонији, данашњој Северној Македонији.

И после се чудимо: ,,Ијаоооо, па откуд ОВК, Ослободилачка војска Косова, па они су просто терористи?“

Заправо, они би требало то да буду, али нису, јер смо им ми помогли да од убица и терориста постану ослободиоци. То је зато што су наши медији и наше институције отвориле пут њиховој државотворности на нашој земљи и на нашој крви, док смо за то време ми били заузети неким другим стварима, баш као и данас.

Тако се по старом обичају ствари решавају у миру, а у рату се само оверавају.

МЕДИЈИ СУ МИРНОДОПСКА ВОЈСКА НЕВИДЉИВОГ НЕПРИЈАТЕЉА

Да се разумемо, од времена свог настанка, медији служе систему, тј, уској групи људи ради остваривања њених циљева. Они нису средство информисања, већ средство контроле.

Међутим, зашто је та контрола у нас искључиво на нашу штету? Зашто су у току окупације Немци, Турци и сви њихови претходници пре водили рачуна о томе да се окористе о нас, него да нас униште, а сада, овај наизглед невидљиви непријатељ, ради темељно и предано на томе, више него ико пре њега?

Да ли су наши медији хрватски, шиптарски или нечији трећи — јер српски, по свему судећи, нису?

Нека одговор остане на свакоме од нас.

Погледај целу емисију на ову тему на Јутуб каналу Србионик.