Душан Лазаревић

ПАМЕТ ИЛИ ГЛУПОСТ?

Србија поново чека изборе. Једни нас позивају да обавезно гласамо, други тврде да је све унапред одлучено. Али можда се најважније питање уопште не налази на гласачком листићу. Можда није питање кога ће Срби изабрати, већ шта је остало од народа који бира — и колико се тај народ уопште сећа ко је, одакле је дошао и куда је кренуо.

Пред сваке изборе у Србији као да гледамо већ виђену представу. Јавља се нада да су промене коначно стигле, затим страх да од њих неће бити ништа, а после избора, пре или касније, враћају се старе реченице: „Ови су још гори“, „Сјаши Курта да узјаши Мурта“, „Све гори и гори“. Следи неколико година незадовољства, протести, потрага за новом надом — и опет Јово наново.

Сви анализирају странке, лидере, кандидате и изборне услове. Много ређе се анализира онај ко свима њима даје политички значај: сам бирач. А ту настаје необичан парадокс. Често се у случају сваког покушаја самокритичности може чути мишљење да је самокритичност бесмислена јер ми као народ „немамо избора“зато што о нашој судбини одлучују велики центри моћи. Истовремено масе Срба оваквог мишљења позивају народ да обавезно изађе на изборе јер — има избора.

Срби се својих великих националних питања често сете онда када више готово ништа не могу да промене. Косово и Метохија постаје велика тема у тренуцима поменутих називних избора, а затим поново тоне у други план, до наредне страначке потребе. Страдање Срба у ратовима деведесетих враћа се у јавност на годишњице, да би већ сутра било потиснуто неком новом темом. Судбина наших сународника који су изгубили куће, породице и завичаје постаје део пригодног календара уместо трајног колективног памћења.

Истовремено, велики број грађана Србије сваког лета одлази на хрватско приморје, укључујући просторе са којих су Срби током ратова деведесетих протерани и избегли. Ради се о стотинама хиљада ноћења од стране српских држављана у овој регији. Масе Срба тако простиру пешкире преко костију зверски побијених сународника, страдалих у протеклих сто година у више наврата, на сваких пар деценија. Неретко и плешу преко њих, попут познатог тулумарења на острву Пагу.

Сам туризам, наравно, не доказује однос појединца према историји, али поприлично говори о карактеру колектива, читавог народа, те поставља непријатно питање:

Колико брзо један народ сме да заборавља сопствена страдања, а да тај заборав једног дана не почне скупо и коначно да плаћа?

Да би одговорио на ово питање не мораш бити ни Србин, ни православац, па чак ни држављанин Србије.

Ту долазимо до речи која у српском језику има необично дубоку поруку — памет.

Памет по свом основном значењу није ограничена само на умност, те способност расуђивања, већ је једнако повезана и са памћењем. Та веза је лако разумљива. Паметан ученик је онај који разуме, али и памти. За животињу кажемо да је паметна када запамти шта сме, шта не сме, где налази храну и одакле долази опасност.

Шта онда рећи за народ који упорно заборавља?

Ако је памћење једнако памети, онда колективни заборав није само питање односа према прошлости. Он постаје питање способности да се разуме садашњост. Онај ко не памти претходну грешку има много веће изгледе да је понови. А поновиће је сигурно уколико то одговара оним колективима који лако профитирају на рачун туђег заборава. Као што знамо, таквих увек и којекуде има. Поврх свега, народ који заборавља механизме сопствених пораза сваки следећи дочекује као нешто потпуно ново.

А колико далеко треба да сеже памћење како бисмо били довољно паметни да опстанемо?

За многе је одговор једноставан: имамо Немањиће и то нам је довољно. Али такав однос према историји личи на човека који каже да му, пошто има родитеље, нису потребни дедови и бабе. И по томе можемо да разумемо како је умност и памет управо сразмерна памћењу, те зашто језик не греши.

ТОПОНИМИ КАО ОПОМЕНА

Управо због тога топоними — имена села, градова, планина, река и предела — постају толико битни. Они су својеврсна археологија језика. Могу да надживе државе, војске, религије, миграције и политичке системе. Они указују на неупоредиво дубље језичке и историјске слојеве Срба на нашем животном простору него што прихвата конвенционална историјска слика. То показују и небројени радови филолога, историчара и слависта који су бележили велики број топонима словенског порекла у данашњој Грчкој. Они наместо речи ,,српски“ у овим радовима већим делом користе придев ,,словенски“, иако су речи у највећем броју случајева очигледно српске, те топоними као што су Србица, Београд, Топола и Блаце углавном припадају српском животном простору.

У новије време за радовима грчких, немачких и других аутора из струке иду и наши стручњаци попут Александра Митића који је у свом делу ,,Срби у Грчкој“ пописао око пет хиљада таквих топонима. Исти аутор наводи да је грчка држава од оснивања променила преко пет хиљада топонима српског порекла.

Колико тих топонима и данас има у Грчкој можемо закључити и по податку изнесеном у раду професора Бохумског универзитета Михаила Јелића о топонимима корена -Срби на простору данашње Грчке. Веровали или не – њих има 19. Поређења ради у Северној Македонији их има 18, а у самој Србији 30. Иако наша држава не врши масовну промену српских топонима та цифра није много већа него у Грчкој.

Још је важније што се овде не ради само о борби за далеку прошлост.

СТАРОСЕДЕЛАШТВО КАО ТАПИЈА НА ЗЕМЉУ

Историјско староседелаштво и континуитет вековима су били део начина на који народи образлажу своју везу са одређеним простором. Зато заборав сопствене прошлости није само губитак занимљивих прича о прецима. Он може значити препуштање другима да дефинишу ко смо били, одакле смо дошли и, на крају, шта нам припада.

А став наших институција гласи:

,,Срби су дошли на ову земљу. Албанци су Илири – староседеоци овог простора. Дакле, њихови дедови су били власници земље.“

 Шта то у пракси значи?  Замисли да ти комшија баци око на кућу. Ти тврдиш да ти је то дедовина а твој рођени брат вели:

 ,,Јесте, мало сутра. Прво ми, па амебе.“

Која је шанса да ћеш задржати кућу и да ли твом комшији тада треба моћније оружје против тебе од става твојега брата? Онда када се тај исти комшија буде појавио са извршитељима на твојим вратима, моћи ћеш само да се спакујеш и одеш. Сваки твој отпор биће на твоју штету.

А ми смо заборавили да нам се то већ дешавало, те нам се зато историја понавља. Кренуло је од заборава давне прошлости, а данас памтимо све краће и све мање, па како већ рекосмо – дођосмо до тога да смо заборавили шта је било за наших живота.

ДА ЛИ БОГАТ ЗНА ЗА БОГА ИЛИ ЗА ПАРЕ?

А да ли је земља једино што губимо? Није. Јер земља може да се поврати. Међутим, заборављајући речи сопственог језика ми заборављамо ко смо и тако нестајемо.

Узмимо за пример речи: богат и образовање. Шта оне значе?

Да ли је богат онај ко има Бога у себи или много пара и некретнина?

Да ли је образовање пут опортунизма и стицања статуса — или пут образа: стицања части и поштења?

ИМА ЛИ ИЗБОРА?

Истинске одговоре на ова питања даје српски језик. Ти одговори могу да објасне да ли заиста имамо избора, јер ако нисмо на правом путу онда је сваки избор на њему крив.

Зато најтеже српско питање можда није: Кога треба променити?

Власт, вође или политику?

Најтеже питање гласи: Шта ако Срби прво морају да промене себе?

Или, још прецизније — шта ако није потребно да постану нешто ново, него да се сете нечега старог?

Одговори на ова питања ће решити и питање из наслова и питање избора у Срба.

А више на ову тему можете сазнати у последње две емиије на Јутуб каналу Србионик.