Душан Лазаревић
Ко их је именовао и када?
ЛИВАДА, КАМЕН, ГЛИНА, ЛУГ, ЦЕР, БРОД, ВАРОШ… Зашто се на Кипру појављују стотине географских назива који се могу повезати са речима које и данас живе у српском језику, а добрим делом и у осталим словенским језицима? Да ли су они последица досељавања балканског становништва у ромејско и млетачко доба — или пред нама стоји траг једног далеко старијег језичког слоја?
Када се говори о Србима и Словенима на Кипру, питање гласи: да ли их је тамо икада било?
Историјски извори сведоче о кретању становништва са нашег животног простора према острву у различитим периодима.
Дакле, нема сумње да их је било. Право питање гласи: када је то присуство заправо почело?
Управо око тога разилазе се двојица историчара са којима смо разговарали. Виктор Карајанис, кустос музеја и локални историчар са Кипра, присуство нашег становништва везује за документоване миграције, нарочито у ромејском и млетачком периоду. Српски историчар Александар Митић заступа другачију тезу: он сматра да је присуство становништва које повезујемо са Србима много старије и да уобичајени модел српских сеоба на југ Европе не објашњава већи део трагова које данас затичемо на овом острву.
А један од најзанимљивијих трагова можда се налази свуда на Кипру — у именима места.
Када отворимо званични кипарски географски регистар, Complete Gazetteer of Cyprus, наилазимо на нешто што је тешко не приметити. То нису називи покупљени са српских, бугарских, руских или некаквих националистичких интернет страница. Реч је о географским називима које бележи сам Кипар.
И ту почиње изненађење.
Једна група назива појављује се изнова и изнова: Ливади, Ливадиа, Ливада. Реч је о називима места, река, потока, поља, брда, планинских врхова и других географских објеката широм острва. Претрага ове групе у регистру дала је чак 296 резултата. И то без варијација које садрже друге гласове као што је на пример: Левадиа.
Српски читалац лако препознаје познату реч: ливада.
Савремено грчко λιβάδι [ЛИВАДИ] такође значи ливада. Уобичајена етимологија повезује грчку реч са старијим грчким облицима који се доводе у везу са влагом и водом. Али ту се појављује занимљива паралела. Српски језик и данас има глагол ливати, са значењем сипати, изливати, лити, као и читаву породицу сродних речи.
Сличност једне речи не мора да буде историјски доказ, али када се један образац понови стотинама пута, онда бар заслужује озбиљно истраживање.
А ЛИВАДА је тек почетак.
Следећа огромна група кипарских топонима садржи облике Каменос, Камени, Камена. Кад одузмете грчке наставке остаје просто наша реч камен.
Само речи ове српске основе у поменутом кипарском регистру има читавих 98. Са варијацијама као што је камини има их неупоредиво више.
Грчки језик има реч καμίνι [КАМИНИ], у значењу пећ или пећ за печење, која се повезује са старогрчком речју истог значења: κάμινος [КАМИНОС] Са друге стране стоји једна од најосновнијих српских речи: камен.
Ту се намеће питање које није лако одбацити: да ли су толика места на Кипру заиста добила имена по пећима — или бар део тих назива може бити повезан са нечим далеко уобичајенијим у природном пејзажу, са каменом?
Две ствари сигурно знамо:
- Прве пећи су се правиле од камена, а биле у употреби све до скоријег времена.
- Топоними изведени од речи за камен изузетно су распрострањени широм словенског света.
И зато, када се у топонимији Кипра после ливаде појави и камен, прича постаје много занимљивија.
А онда стижу нови примери.
На Кипру налазимо називе који у себи садрже реч глина, српску и словенску реч за врсту земље. Потом и оне који садрже корен изузетно или потпуно близак нашој речи луг, речи која је у словенским језицима повезана са шумарком и шумским пределом. Појављују се имена која у себи садрже реч цер, назив за врсту храста, као и они са основом брод.
Брод у старој словенској топонимији није морао да означава пловило. То је древни назив за газ — место на којем се прелази преко воде. Зато Брод срећемо у бројним географским називима на Балкану и широм словенског простора.
И ту долазимо до суштине проблема.
Једна слична реч може бити случајност. Две такође могу имати потпуно различито порекло. Али шта радимо када почну да се понављају читаве семантичке категорије повезане са природом и животом у простору: ливада, камен, глина, шума, храст, речни прелаз?
Људи таква имена не дају апстрактним појмовима. Они њима именују простор у којем живе:
реке, брда, шуме, поља, прелазе и насеља.
А онда долазимо до можда најпознатијег примера — Вароше.
У непосредној близини Фамагусте овај назив преживео је до данашњих дана. Виктор Карајанис га током разговора непосредно повезује са нашом речју варош, која и данас у српском означава град или мање градско насеље.
Ова реч је наше етимологије, а не мађарске, како неки Срби данас верују. Кустосу музеја у Дерињи је то познато, те је овде српска језичка веза далеко мање загонетна него код неких других примера.
Али управо нас Вароша води ка много већем питању: ако један српски назив може вековима да преживи на Кипру, колико је тек назива имало сличну судбину, али је током времена промењено до непрепознатљивости?
Кипар је током своје историје био једна од великих раскрсница источног Медитерана. Острвом су пролазиле и њиме владале различите популације и државе: од праисторијских досељеника са простора Анадолије и Леванта, преко Микенаца, Феничана, Римљана и Ромеја, до крсташа, Млечана, Османлија и Британаца.
Мењале су се власти. Мењали су се језици. Мењао се изговор. Имена су прилагођавана новим становницима острва.
Али топоними имају необичну способност да преживе све те промене.
И управо ту настаје проблем са једнобразним моделом такозване савремене науке – објашњењем да су све српске језичке паралеле настале релативно касним досељавањем.
Знамо да је становништво са нашег полуострва стизало на Кипар током различитих историјских периода. Карајанис говори о миграцијама у византијско време, као и о доласку људи из области која се у историјским изворима називала Илиријом током млетачке власти. Неки од њих били су војници.
Дакле, само присуство Срба или бар Словена у начелу није спорно.
Али да ли неколико таласа досељеника и војника може да објасни стотине географских назива расутих широм острва, док остали које нисмо изнели очигледно дају хиљаде таквих?
И друго: Ако су та места именовали Срби који су имали пролазну епизоду на Кипру, зашто то домицилно грчко становништво није вратило своје називе који су претходили досељеницима, или их бар превело на грчки језик?
Званична историографија нас учи да су простор Србије стотинама година контролисали и Римљани, и Ромеји и Турци. Зашто онда у Србији немамо стотине, а камоли хиљаде, топонима латинског, грчког и турског порекла?
ЛИВАДА. КАМЕН. ГЛИНА. ЛУГ. ЦЕР. БРОД. ВАРОШ.
Посебно је занимљива њихова природа. То нису само лична имена владара или војника која су могла бити донета освајањем. То су речи које описују земљу: поље, камен, шуму, врсту дрвета, земљиште, место за прелаз преко воде.
Зато се поставља још теже питање.
Ако је српски језички слој на Кипру настао искључиво током неколико векова средњовековних миграција, како је успео да остави толики број назива за насеља, реке, планинске врхове, шуме, поља и друге географске објекте — и како су ти називи затим преживели векове хеленизације?
Митић указује на још један проблем: досељеници обично затичу већ именован простор. Они често преузимају постојећа имена, прилагођавају их сопственом језику или преводе њихово значење. Зато би за објашњење стотина назива расутих широм Кипра било потребно нешто више од присуства мање групе војника или једног краткотрајног миграционог таласа.
Водећи се речима нашег историчара, данашњи грчки облици ових топонима видљивог српског корена могу указати на то ко је заправо било досељеничко становништво на овом простору.
Једно је сигурно:
Језик се не може фалсификовати, а топоними су археологија језика. Они попут форензике неминовно указују на то шта се заиста догодило. Митић наводи да је масовна промена топонима могућа само у случају организованог брисања староседелачких трагова на једном простору.
Из тог разлога подаци које сам овде изнео се игноришу, што једини начин борбе против њих.
Међутим, наша незаинтересованост и окретање главе нема логично објашњење, па као и у свим другим случајевима заправо представља вид колективног самоубиства.
