Душан Лазаревић

УЗРОК, ПРОБЛЕМ, ОДГОВОРНОСТ И СТАРОСЕДЕЛАШТВО

О узроцима српских проблема говоримо непрестано. Кривце налазимо у Вашингтону, Бриселу, Лондону и Берлину, у комунистичком наслеђу и домаћим политичарима. Све ове кривце претпостављамо нашим непријатељима. Али једну реч много ређе помињемо, а то је одговорност.

Узрок, проблем и одговорност су три различите ствари.

Ако је алкохоличар у тешком стању и пада у кому, то је његов проблем. Узрок је алкохол. Али алкохол није одговоран. Одговоран је човек који га пије.

Исто питање можемо поставити и када говоримо о стању српског народа.

Шта заправо значи „одговоран“?

Према Речнику Матице српске, одговорност подразумева свест о обавези или осећање дужности, док је одговоран онај ко сноси одговорност за нешто, односно онај ко је надлежан.

Зато настаје занимљив парадокс.

Ако кажемо да су за наше стање одговорни наши непријатељи, онда им самим избором речи приписујемо неку врсту надлежности над нама.

Још је јасније када погледамо саму реч и њено исходиште:

ОДГОВОР → ОДГОВОРАН → ОДГОВОРНОСТ

Одговоран је онај који треба да да одговор.

Финансијски директор је одговоран за финансије јер, ако новац нестане, он мора да одговори где је новац. Родитељи су одговорни за малолетну децу јер они одговарају ако им се нешто догоди.

Па ко треба да одговори на питање:

Како ћемо да решимо сопствени проблем?

Вашингтон? Брисел? Лондон? Москва? Пекинг?

Деца комуниста, односно актуелна власт?

Или ми?

А ШТА ЈЕ СА ПОЛИТИЧАРИМА?

Често кажемо да су политичари одговорни за стање у држави. Али питање је: коме они заиста одговарају?

Језик нам овде поново нуди занимљиву разлику.

Вођа води људе.

Политичар води политику.

Јасно је да људи и политика уопште не морају да буду једно те исто. Заправо, то се ретко догађа било где. Стога закључујемо да политичар и вођа углавном нису једно те исто.

Зато није довољно да неко заузима високу државну функцију да бисмо закључили да је заиста одговоран за народ.

Ако даје одговоре на питања како ће народ живети, радити, подизати породице, сачувати државу и опстати — онда можемо говорити о одговорности према народу.

Ако првенствено одговара на питање како ће опстати он, његова породица и странка, те круг људи око њега, онда је његова стварна одговорност усмерена према њима.

То не кажем ја, него српски језик.

ПИТАЊЕ ЗАКОНСКЕ ОДГОВОРНОСТИ

Многи од нас често веле: Одабрали смо политичаре који су  законски одговорни за нас, а они то не спроводе. И та прича се врти деценијама, док се генерације смењују.

Замислите родитеља изгубљеног детета који ће да каже:

Идемо кући, полиција је саопштила да трага за нашим дететом, а да ми  за то време код куће чекамо њихов позив?

Сви знамо да такви родитељи не постоје. Нема живота ни сна за родитеља док не нађе своје дете.

Јер родитељ обожава своје дете, али има и природну потребу да га заштити, те одговара за њега.

Ми као народ данас изгледа имамо неке друге потребе.

Кад говоримо о будућности Србије лако кажемо да су нам деца изгубљена, али изостаје описана реакција.

МОГУ ЛИ ВЕЛИКЕ СИЛЕ БИТИ ОДГОВОРНЕ ЗА НАС?

Решење наших проблема често тражимо код великих сила. Једни од нас очекују спас са Запада, други из Русије, трећи из Кине.

Али зашто би било која страна држава била одговорнија за наше интересе него за сопствене?

Свака озбиљна држава води се пре свега својим интересима. Ако од ње тражимо одговор на питање како Србија треба да преживи, онда морамо да се запитамо да ли ће тај одговор бити у складу са нашим или њиховим потребама.

Наши преци су били Срби. Они нису заснивали своју будућност на туђој милости.

Има ли кога који сматра да ћемо ми успети у томе и ако успемо да ли ће нас уопште бити?

УТАКМИЦА КОЈУ ГУБИМО

Замислите фудбалски тим који непрестано губи. Једни навијачи клуба имају став да су одговорни играчи победничких клубова зато што су бољи. Дакле, да домаћи клуб никако није одговоран зато што не ваља.

Други навијачи тог истог губитничког клуба веле да је одговорно руководство клуба јер није усмерено на квалитет тима, већ препродају његових играча ради личних интереса.

У исто време, и једни и други навијачи и даље купују карте и долазе на утакмице.

А онда у једном моменту клуб буде избачен из даљег такмичења, и његов такмичарски живот тако сконча.

КАД ОДГОВОР СТИГНЕ ПРЕКАСНО

А шта кад се то деси у стварности, кад сконча прави живот?

Одговорност можемо пребацивати на друге само док још има времена.

А кад оно нестане, одговор поново пада на сваког од нас појединачно.

Тада више нема стратешких прича.

Купе се ствари и спасава се жива глава.

Тако је било у Книну, Приштини, Сарајеву и многим другим местима из којих су наши сународници морали да беже. Многи су бежали према Србији.

А где ћемо ми из Србије да бежимо?

И да ли и на то питање треба да одговори неко други?

МОЖЕ ЛИ СТАБЛО БЕЗ КОРЕНА?

А зашто су се баш на нас обрушили и комунисти и њихова деца, као и они бели Југословени, пре црвених, сви заједно, велики србо-уништавачи?

Зашто се сви свестки пробисвети тако лако обрачунавају баш са нама, комадају нас, деле и цепају?

Ово су питања која можете и не морате себи да поставите, а ја ћу данас да вам поставим ова:

Да ли смо ми изданци величанственог српског стабла, који желе да отпадну са овог старог дрвета зато што им оно не паше? Зато што нам се више свиђају околне саднице, па не схватамо да по отпадању са стабла не можемо на њих, већ остајемо на земљи, где се сушимо и умиремо?

Или нам је корен ишчупан, па се сушимо заједно: и ми као изданци и наше српско стабло?

Да ли је битно само стабло, те да ли дрво може да опстане ако му се одсеку најдубље жиле?

Тачније, да ли стабло може да буде  живо без корена, или постаје само трупац за ложење?

Сва ова питања се своде на једно:

Да ли мртво дрво може да да живе плодове?

КОНАЧАН ОДГОВОР

Ако тај одговор очекујемо од Вашингтона, Брисела, Москве, Пекинга, деце комуниста, те актуелне власти, или пак било кога другог, онда смо им препустили нешто много важније од права да утичу на нас.

Препустили смо им право да одлучују о нашој будућности.

А српски језик нам је већ дао одговор.

Онај који треба да одговори на питање, макар и оно најнепријатније, јесте одговоран.

А на питање српског опстанка, пре или касније, морамо да одговоримо — ми сами.

Да би наш одговор био плодоносан, наше етничко стабло мора бити живо.

ЦРНИ ХУМОР

Неко са овим може да се сложи, а неко не. Мени су свакако најзанимљивији они који све то пажљиво саслушају, а онда ме питају: А шта ти предлажеш, који је твој одговор?

Можда нам број таквих да коначан одговор на питање да ли ћемо претећи.