Вести Србионика

СРБИ ОСНИВАЧИ БЕЧА?

Душан Лазаревић

Древно име аустријске престонице открива невероватну историјску загонетку!

Да ли су Срби у Бечу заиста само гастарбајтери или су можда потомци народа који је овом граду дао име? Необична језичка подударност, антички извори стари две хиљаде година и сведочанства средњовековних хроничара отварају питање које би могло да промени наш поглед на прошлост аустријске престонице.

Беч је данас један од највећих српских градова изван Србије и Републике Српске. Десетине хиљада Срба живе и раде у аустријској престоници, а већина их сматра досељеницима.

Међутим, шта ако су Срби на овом простору присутни много дуже него што се обично претпоставља? Шта ако се иза немачког имена града, Wien [ВИИН], крије траг народа који су европски хроничари вековима називали Вендима, Венедима и Винидима?

Управо ову могућност истражујем у најновијој емисији на Јутуб каналу „Србионик“, износећи низ историјских и језичких подударности које повезују древно име Беча са српским језичким наслеђем.

ВЕНДИ, ВИНДИ, ВИНИДИ: Ко је био тај народ?

Назив Венди појављује се у европским изворима током готово две хиљаде година.

Плиније Старији, Тацит и Птолемеј помињу народе под именима Венеди, Венети и Уенедаи. У шестом веку историчар Јорданес повезује Венете са Склавенима и Антима, док Фредегарова хроника из седмог века бележи облике Виниди, Винеди и Виноди.

У једанаестом и дванаестом веку Адам Бременски и Хелмолд из Босауа користе и назив Винули, описујући народе западног дела словенског света.

Различити векови, различити писци, различити облици имена — али све јаснија повезаност назива Венди са српским и другим сродним народима!

Посебно је занимљиво што Немци и данас користе назив Wenden за Лужичке Србе. У немачком Котбусу постоји чак и Wendisches Museum, музеј посвећен управо њима.

Дакле, веза назива Венди са Србима није претпоставка. Она је историјска чињеница.

Али да ли се тај назив може повезати и са именом Беча?

ВИНДОБОНА: Да ли је древни Беч био Бели град?

Римљани су на простору данашњег Беча имали значајно војно утврђење познато као Vindobona — Виндобона.

Ово име најчешће се тумачи као келтско. Његов први део, Vindo, повезује се са старокелтским значењем „бео“, „светао“ или „сјајан“, док се други, bona, обично тумачи као насеље или утврђено место.

Тако добијамо могуће значење — бело утврђење.

Међутим, овде се поставља необично питање: зашто се древни облик vindo не би могао упоредити са српским речима вид, видно и ведро?

У српском језику вид је повезан са видљивошћу, а њему сродна реч ведрина са јасноћом и светлошћу. Таква блискост у значењу отвара простор за другачије разматрање древног имена.

ВИДНИ – ВИНДИ: Једна замена гласова мења све?

Један од најзанимљивијих делова анализе односи се на језичку појаву познату као метатеза, односно промену редоследа гласова.

Упоредимо два облика:

ВИДНИ → ВИНДИ

Разлика је у положају сугласника Д и Н.

Још занимљивије, исти поступак даје једнак резултат у случају првог дела имена Виндобона:

ВИНДО → ВИДНО

Тако се поново долази до значења видљивог, светлог или сјајног.

ВИДИН – ВИИН – WIEN: Да ли је нестао само један глас?

Још једна необична подударност долази из данашње Бугарске.

Тамо се налази древни град Видин, чије име упоређујем са немачким називом Беча.

Ако се из речи Видин изостави сугласник Д, добија се:

ВИДИН → ВИИН → WIEN

Сличност са изговором немачког имена аустријске престонице заиста је упадљива.

У прилог разматрању језичких промена наводим и немачке називе градова са српским, односно лужичкосрпским наслеђем: Будишин — Бауцен, Подступим — Потсдам и Швикава — Цвикау.

Ови примери показују колико се имена места могу променити приликом преласка из једног језика у други, те губитак читавих сугласника при том.

У прилог овом иде још један податак: Већ написах да последња два у низу поменутих античких и средњевековних аутора – а то су Адам Бременски и Хелмолд из Босауа, користе и назив ,,Винули“, описујући народе западног дела словенског света.

Сви њихови претходници користе искључиво облике имена овог народа са гласом Д, попут Венеди и Виниди. Примећујемо да су ови стари називи за Венде сазвучни са старим називом за Беч – Виндобона.

Новији назив, Винули, је сазвучан са новијим именом за град који постоји и данас а то је назив Wien.

Дакле имамо језичку подударност у времену:

ВИНИДИ – ВИНДОБОНА

ВИНУЛИ – ВИИН.

БИСТРИНА И БЕЛИНА

Дакле, ако је Виндобона Бели град, због речи видно, односно, речи бистро и сјајно, која је веза бистрине и сјаја са белим?

У старом српском језику бело и црно су означавали нијансу светла. Зато имамо Бело и Црно море. Бело море, данас Егејско море, је добило име по томе што је нашим прецима изгледало светло, а не буквално бело. Црно море је тамно, а не буквално црне боје.

Београд је по својој етимологији светао град, јер се купа у одсјају светлости зато што је окружен са две велике реке.

Детету кажемо: Луче моје бело, а не Луче моје сјајно, док Енглези веле управо тако:

You are my sunshine.

Дакле, по овоме су Београд и Виндобона рођена браћа – градови чије су етимологије практично исте.

А ШТА АКО ЈЕ БОНА ЗАПРАВО БОЈНА?

Други део имена Vindobona доноси ново питање.

У том смислу поредим реч bona са српским речима бојна и борна и сродним речима које означавају рат, борбу и војску.

Ако је Виндобона била римско војно упориште, поставља се питање да ли је ова подударност само случајна.

Таква веза није доказана, али се у оваквој језичкој поставци заокружује могуће значење имена места као Беле тврђаве.

Да ли су Срби у Бечу досељеници — или повратници?

На крају истраживања остаје најпровокативније питање.

Пошто су називи Венди и Винди историјски повезани са српским и нама сродним становништвом, а име Виндобона показује необичну подударност у времену са овим називима, да ли је могуће да је у имену Wien сачуван траг наших предака?

Ако у обзир узмемо све пропратне податке, једина стварна препрека ка потврдном одговору на ово питање је прича о досељавању Срба на Балкан, прича која се ослања на писане текстове.

Ми видимо да у времену у ком живимо људи масовно пишу неистините текстове на наше очи, текстове о догађајима чији смо сведоци, па зашто би онда то било немогуће у случају догађаја од пре више стотина, или чак више хиљада година, те с обзиром на чињеницу да заправо и не говоримо о изворним текстовима, већ њиховим преписима?

Срби Беча свакако имају разлога да поставе једно наизглед необично питање: да ли смо овде заиста дошли — или смо се вратили?

Свакако, пре него што искажемо идолатрију по самом помињању имена овога града треба да размислимо о томе ко га је именовао, јер тај који га је именовао га је врло вероватно и саградио.

Погледајте целу емисију на Србионику.