Душан Лазаревић

Да ли нам је пут којим данас идемо стран, те га зато можемо назвати и странпутицом? Да ли нам је као народу све горе и горе зато што је сваки избор на погрешном путу погрешан? Може ли нам српски језик открити не само нашу далеку прошлост већ и разлоге због којих смо скренули са тог пута којим су ходили наши преци хиљадама година?

У новој емисији Србионика бавим се управо овим питањима, полазећи од једног наизглед необичног примера – грчког назива за Олимпијске игре, Олимпиаки агонес.

У својим књигама „Моравац Грка Зорбе” и „Најважнији србоними Грчке” изнео сам језичке анализе које указују на могуће српско порекло обе речи овог назива. Међутим, овога пута етимологија је само полазиште за много важније питање: како смо од народа чија је снага почивала на заједништву постали друштво у којем се појединци непрестано надмећу једни са другима у спратности кућа, локацији стана и марки аутомобила?

Одговор проналазим у разлици између игре и такмичења. Док такмичење подразумева победнике и поражене, игра може имати сасвим другачији циљ – заједничко стварање, те сигуран пут ка циљу.

Управо такав дух препознајем у некадашњим соколским слетовима, величанственим манифестацијама које су окупљале хиљаде младих широм српског али и словенског света. На тим слетовима није било поражених. Учесници су заједничким наступима показивали снагу, умеће, дисциплину и, изнад свега, јединство.

Тако изгледа да су ове манифестације сачувале одјек далеко старијег света, чије трагове можемо препознати и у винчанској култури. Био је то свет у којем су деца кроз игру учила да стварају, а заједница почивала на сарадњи и узајамној одговорности.

Занимљиво је да пример такве саборности можемо пронаћи и у савременом спорту. Никола Јокић, један од најбољих кошаркаша данашњице, свој успех заснива управо на таквој игри, а не на личном истицању. Његов пример показује да заједништво може бити снажније од индивидуалног надметања, чак и у свету врхунског спорта.

У емисији указујем и на то како смо постепено прихватили систем вредности у којем су лични успех, материјално богатство и надметање са другима потиснули бригу за заједницу. Језик показује да управо у том удаљавању од наслеђених вредности лежи један од главних узрока нашег данашњег посрнућа.

Ово наслеђе није само неолитско, већ има свој континуитет у времену. Оно је суштина Косовског завета, пожртвованости наших предака и схватања да је добробит заједнице важнија од личне користи.

Оно је и камен темељац Православља, јер пише:

„Љуби Господа Бога својега свим срцем својим, и свом душом својом, и свим умом својим.

Ово је прва и највећа заповест.

А друга је као и ова: Љуби ближњега својега као самога себе.

О овим двема заповестима виси сав Закон и Пророци.“

Ово су Христове речи.

А ко су ближњи? Јел то само твоја породица? Српски језик показује да није тако и то видимо и на примеру речи род. Под њом се подразумева оно што данас зовемо фамилијом, али онда имамо и реч на-род што обухвата све нас заједно. Зато какав си према роду, такав си и према народу.

Међутим, појам ближњих је у Срба много шири што видимо по речима земља и свет.

Земља је имање на ком си рођен, то је твоја али и било која друга држава, а онда и планета на којој живимо, како данас кажемо.

Свет су прве комшије, на пример, кад кажемо – Фин неки свет. Потом, свет су и масе људи које изађу на улицу, становници било које земље јер велимо: Јапанци су вредан свет. На крају, свет су и сви људи на Земљи јер често кажемо: Цео свет је полудео.

Дакле, српски језик указује на српски пут. Да ли ми и даље ходимо тим путем, процените сами или погледајте најновију емисију на Србионику:

ГДЕ СУ СРБИ СКРЕНУЛИ С ПУТА?