У тексту Десимира Ћировића, објављеном 16. августа 2026. године, кроз сатиричан и ироничан тон разматра се питање односа Србије према Косову и политичке стварности у земљи. Ћировић указује да је патриотизам свечан, али да је асфалт опипљив, а да се уставна начела често занемарују пред конкретним, материјалним добитима које власт нуди грађанима.

Он тврди да значајан део бирача у Србији не гласа из убеђења, већ из навике да подржавају власт, без обзира на идеологију или програм. Власт се, по Ћировићу, перципира као извор свакодневних погодности — од асфалтирања путева до једнократних помоћи, што доводи до тога да се и најважније националне теме, попут Косова, своде на питање тендера и краткорочних користи.

Ћировић иронично наводи да би и Аљбин Курти, када би започео функционерску кампању по Србији, могао лако да освоји подршку — довољно би било да отвори неколико стотина метара пута и најави изградњу фабрике. Локални функционери би га, како пише, дочекали са хлебом и сољу, а грађани са аплаузом и списком захтева за асфалтирање улица. На транспаренту би, уместо имена, стајало само: „Живео председник!“.

У тексту се критикује и однос према закону и уставу, који се, по аутору, бране тако што се не примењују или тумаче до нестанка. Косово се, како каже, уступа у наставцима, а народ се уцењује. Ћировић упозорава да је највећи проблем што је у Србији прихваћено да се ради све како би се сачувала привидна стабилност, чак и по цену кршења основних принципа државности.

Посебно истиче опасност од губитка поверења у изборни процес — када резултат избора зависи од добре воље једног човека или медијске интерпретације, а не од независних институција. Поставља се питање да ли ће избори уопште бити одржани и ко ће саопштити резултате у које ће грађани веровати.

На крају, Ћировић закључује да би, уколико би Курти заиста ушао у политичку трку у Србији, лако могао да формира власт, јер би се локални одбори и јавни сервис брзо прилагодили новој реалности. Овај текст представља оштру сатиру на рачун политичке културе у Србији, у којој је, како аутор тврди, могуће да се цела држава „реинтегрише“ у Косово, а да грађани то прихвате зарад ситних добитака и привидне стабилности.