Архитектонско и урбанистичко богатство које су Срби створили на Косову и Метохији током скоро два миленијума је стално војиште, како у ратним тако и у мирнодопским условима, пише аутор текста објављеног у часопису Нова српска политичка мисао. Простор је од 1918. године у континуитету под утицајем ратних метода и специјалног рата.

Токовима мира, који су често били само костим за наставак сукоба, српска страна је била претежно пасивна. Разлоге за то аутор тражи у негативној селекцији кадрова, личним недостацима вршилаца власти и деловању страних специјалних служби у државној политици.

Специјални рат у области заштите наслеђа реализује се кроз штетне политичке наредбе професионалним институцијама. Његов основни циљ је смањити утицај струке и омогућити културно чишћење – уклањање споменика српске баштине ради делегитимизације старих корисника у корист нових.

Ова пракса, како се наводи, има за циљ да произведе нетачну пропорцију о односу српских и „несрпских“ споменика и на тај начин прекњижи културно власништво. Нажалост, само мали део овог богатства је заштићен и стављен на увид светској јавности.