У последњих десет дана, Иран је био укључен у размену напада са Сједињеним Државама због контроле над кључном поморском рутом у Ормуском мореузу. У светлу ових тензија, ирански лидери разматрају три могуће стратегије, али ниједна од њих не обећава јасан пут ка победи.

Прва опција подразумева прихватање већине захтева Вашингтона, укључујући гаранцију слободног и безбедног пролаза кроз мореуз, прекид напада на комерцијалне бродове, смањење залиха високо обогаћеног уранијума и прихватање инвазивних инспекција од стране глобалне нуклеарне агенције. У замену, Техеран би тражио окончање америчке поморске блокаде и ублажавање санкција. Ова опција, иако мање материјално оптерећујућа, носи значајне политичке последице, јер би значила одустајање од позиције коју Иран сматра све важнијом у управљању овом стратешком рутом.

Друга опција је ескалација конфликта. Иран би могао да појача нападе на америчке базе у региону, као и на инфраструктуру у арапским земљама Персијског залива, у нади да ће пораст цена енергије и шире узнемирење натерати Вашингтон на преговоре. Ова стратегија, међутим, носи велики ризик од војног сукоба, јер би значајан напад могао да доведе до укључивања суседних земаља у рат.

Трећа опција подразумева одржавање тренутне нестабилности, где Иран притиска поморски транспорт и тржишта енергије довољно да задржи своју преговарачку моћ, али не и довољно да изазове рат са Сједињеним Државама. Ова стратегија одговара концепту Иранске Исламске Републике, која не мора да победи снажнијег непријатеља, већ само да издржи дуже од њега.