„Једини континуиет и доследност садашње власти Александра Вучића, уз растућу ауторитарност и разваљивање институција, постоји још само у систематској маргинализацији и багателизацији косовске теме”, каже за КоССев уредник НСПМ-а Ђорђе Вукадиновић. „Свако отварање питања Косова нужно би у неком моменту склизнуло у преиспитивање косовске политике режима и наново указало да је он изгубио национални легитимитет”, сматра Гојко Божовић.
Од јалове буке до мучног мука. Може ли се овако сажети однос Александра Вучића према Косову? Шта се збило са толиким пламеним говорима и обећањима? Када је последњи пут у Београду освануо нови графит „Кад се војска на Косово врати”? И зар та вишемесечна несташица ауто-спреја не показује најбоље спонтаност тих написа на фасадама?
Након позива Београда представницима Срба са Косова да напусте косовске институције 2026. године, бојкота локалних избора на Северу 2026. и Бањске која је 2026. донела губитак међународног кредибилитета Србије, те дуге листе неиспуњених обећања и мера – попут оних девет из септембра 2026. године – отвара се питање каква је политика Српске напредне странке према Косову? За шта председнику Србије у јавним обраћањима, званично – Косово и Метохија више (не) служе, а у контексту дубоке политичке кризе у земљи?
Од бусања у груди до тишине: Кашика прагматизма, кашика бусања у груди
Ђорђе Вукадиновић, уредник Нове српске политичке мисли, садашњи однос Београда према Косову види као један од ретких примера њене доследне политике:
„Уз растућу ауторитарност и разваљивање институција, континуитет постоји још само у систематској маргинализацији и багателизацији косовске теме. Мењају се само начини на који је та маргинализација спровођена у дело.”
Инсистирањем на такозваној сарадњи са Приштином и „конструктивности”, куповала се подршка у Бриселу и на Западу и на тај начин је Вучић градио пирамиду моћи
Према Вукадиновићу, у време потписивања и имплементације Бриселског споразума која је укључивала и бруталне притиске на аутентичне представнике Срба који су се Споразуму противили, Косово је било присутно као важна тема. То је период од 2012. до 2016. и 2017.
„Међутим, мотиви у Вучићевим и Дачићевим наступима били су ‘косовоборачки’ (у иконоборачком смислу), уз реторику преузету од ЛДП-ове, другосрбијанске елите – о Косову као баласту, камену око врата и теми која нас вуче назад и успорава евроцивилизацијске процесе”, наставља Вукадиновић.
Инсистирањем на такозваној сарадњи са Приштином и „конструктивности”, куповала се подршка проевропских кругова у Бриселу и на Западу и на тај начин је Вучић и градио пирамиду моћи. Зато је наредних година, сматра Вукадиновић, медијским простором доминирала тема Заједнице српских општина.
„Наратив је био: јесмо направили болне уступке, али смо добили ЗСО, која је де факто нова Република Српска, држава у држави. А болни уступци су се скривали од српске јавности, поготово од напредњачког бирачког тела. Затим је уследио период бројања дана, уз кукање како Приштина и међународна заједница не испуњавају своје обавезе, те како су нас преварили.”
У међувремену, Министарство је „снижено” на Канцеларију за Косово и Метохију, која је временом постала диспечерски центар за саопштења.
Од „имамо план” до ћутања о Косову
„Упоредо са јадиковком о ЗСО, развијао се и нови наратив, назван – имамо план. Скоро па намигујући, Вучић би рекао: ‘Нећу баш све да вам кажем, али знамо шта радимо и Србија ће на крају победити.’ Ово је служило као анестезија за наивни део јавности, поготово онај који ногом није крочио на Косово.”
После Бањске, наратив „имамо план” је утихнуо