Душан Лазаревић

ОЛИМП: ДОМ СРБА ИЛИ ГРЧКИХ БОГОВА?

Зевс, Аполон и Афродита припадају митологији. Али Ливади, Бара, Сопот, Равно, Село и Радомир припадају карти Олимпа. И ту почиње прича коју је много теже прикрити митом.

Када чујемо реч Олимп, помислимо на грчке богове.

Али заборавите митологију на тренутак и погледајте карту најпознатије грчке планине.

Тамо вас чека нешто сасвим друго:

Ливади. Бара. Сопот. Равно. Село. Радомир. Грива. Тополија.

И то није једно име које бисмо у таквом случају могли прогласити случајношћу. Реч је о читавом топонимском слоју чија су бројна имена истраживачи повезивали бар са словенским језицима, ако не баш са српским.

Зато постављамо питање које ће многима засметати:

Ко је заправо живео на Олимпу — Срби или грчки богови?

А ШТА УОПШТЕ ЗНАЧИ „ОЛИМП“?

Олимп је највиша планина Грчке, али порекло његовог имена није поуздано утврђено.

Лингвиста Роберт Бикс сврставао је име Олимпа у предгрчки језички слој — дакле у наслеђе становништва које је на том простору постојало пре појаве Грка.

И ту се отвара много веће питање:

Ко је говорио тим предгрчким језиком?

Грчки облик имена је Olympos, при чему комбинација μπ у савременом грчком даје глас б. Кад се одузме грчки наставак за род –os добијамо Olymp, односно, по српски речено, Олиб. Ако се са облицима имена поиграмо изван оквира прихваћене етимологије, па Олиб прочитомо страга добијамо реч Било.

А било у икавском говору одговара екавском бело.

И шта налазимо на врху Олимпа?

Снег.

Белину.

Наравно, ово није призната етимологија имена Олимп. Али управо зато ово није крај приче, већ њен почетак.

Јер са једне несвакидашње језичке паралеле прелазимо на нешто далеко опипљивије:

на десетине имена широм саме планине.

КАДА ОЛИМП „ПРОГОВОРИ“ СРПСКИ

Погледајмо карту Олимпа:

Ливади. Ливадаки. Локови. Бара.

Српском читаоцу превод готово да није потребан.

Ливада.

Локва.

Бара.

Посебно занимљив пример је livadi, данас уобичајена  грчка реч за ливаду. Међутим, у грчком ова реч не налази своје порекло, док се објашњава српским глаголом ,,лити“, јер вода по падавинама лива по ливади због тога што нема дрвећа ни густог растиња да  заустави сливање воде које често прераста у опасну бујицу.

А онда следе:

Голна. Голоси. Горција. Горцула.

Гол је препознатљива српска реч, те је Голна простор без растиња.

Гор- неизбежно асоцира на гору.

И све то не налазимо негде на ободу словенског света.

Налазимо на Олимпу — једном од најмоћнијих симбола грчке цивилизације.

ГРИВА, СОПОТ, ТОПОЛА, ЧУКА…

Онда прича постаје још занимљивија.

На Олимпу постоји име Грива. Њиме се означавају различити локалитети, а слависта Макс Фасмер повезивао је тај топоним са словенским језичким материјалом.

Затим:

Сопот. Тополија. Тополијани. Цука.

Сопот је добро познат словенски топонимски облик, нарочито везан за воду и изворе.

Топола објашњење Србима не тражи.

А цука је само грчки изговор наше речи чука.

Једно име?

Случајност.

Два?

Можда.

Али када се исти образац понавља на потоцима, ливадама, врховима, стенама и насељима једне исте планине, више не разговарамо о једној чудној речи.

Разговарамо о топонимском слоју.

ЛИВАДА БОГОВА — ИРОНИЈА КОЈУ ЈЕ ТЕШКО НАДМАШИТИ

Међу називима Олимпа појављује се и готово невероватан спој:

LIVADI TON THEON — ЛИВАДА БОГОВА.

Богови су грчки у митологији. Међутим, чак и грчка реч θεός, за бога, налази етимологију у српској речи отац, о чему пишем у мојој књизи Моравац Грка Зорбе.

А „ливади“ нас поново враћа на исту језичку загонетку.

Као да нам сама карта намигује.

Али ни то није све.

СЕЛО. РАВНО. РУДИ. РАДОМИР.

На Олимпу налазимо и имена која звуче још непосредније:

Село.
Равно.
Руди.
Радомир.

Истраживач Олимпа Никос Незис и сам је Selo повезивао са српском речју село.

Равно?

Ради се о употребној српској речи, зар не?

Радомир?

Тешко да је за ово име Србима неопходан речник.

Ту су и облици Δραγασιά, Δραγατσά и Δραγατσιά, који су у вези са српским именима из породице драг- и топонимима попут Драгачева.

Па Рогја за рогове, Бабици као грчки изговор нашег презимена Бабићи, те читав низ других назива.

Можемо тако до сутра.

И управо ту бројеви постају важни.

Никос Незис је забележио око 750 топонима Олимпа и његове околине.

Ми овде говоримо само о малом делу топонимије и микротопонимије Олимпа која се може довести у везу са словенским језичким слојем.

А КОЛИКО ИХ ВИШЕ НЕ ПОСТОЈИ?

То је можда најнепријатније питање целе приче.

Јер бројна стара имена у Грчкој током модерног периода замењена су новим, грчким називима.

То није никаква тајна нити „теорија завере“. Промене негрчких топонима у модерној Грчкој историјски су документована државна политика.

А топоним није обична табла поред пута.

Он је фосил језика.

Народ може да се исели.

Може да буде асимилован.

Његов језик може да ишчезне.

А име реке, планине, ливаде или села може да га надживи вековима, па и хиљадама година потом.

Осим ако неко не промени и име.

Зато право питање можда није:

Зашто на Олимпу има словенских топонима?

Него:

Колико их је било пре него што су почели да нестају са карте?

ДОШЛИ, ДАЛИ ИМЕНА — И НЕСТАЛИ?

Стандардно историјско објашњење словенских топонима у Грчкој везује их пре свега за такозване словенске миграције и инвазије у раном средњем веку.

И ту долазимо до питања које вреди поставити без увијања.

Ако је то словенско становништво било само пролазна епизода, како је оставило толико имена да су она преживела векове?

Зашто је домицилно становништво брижљиво чувало хиљаде топонима које су именовали њихови душмани, јер су по истим званичним изворима ти ,,словенски варвари“ опседали градове, пљачкали, отимали, убијали и освајали, те рушили ту ,,грчко-римску цивилизацију“?

И ако су та имена била безначајан траг кратког присуства — зашто се већ готово двеста година убрзано мењају, а још увек има на хиљаде оних која нису стигли да промене?

СРБИ ИЛИ ГРЧКИ БОГОВИ?

Грчки богови живели су на Олимпу — у миту.

Стварни људи живели су на његовим падинама.

Орали су земљу.

Напасали стоку.

Градили села.

И давали имена местима око себе.

А нека од тих имена и данас звуче овако:

Бара. Сопот. Грива. Равно. Село. Радомир.

Зато Олимп није занимљив само као дом Зевса.

Можда је далеко занимљивији као архива оног народа који је стварно живео на њему.

Ту архиву не сачињава митологија накнадно склепана у центрима светске моћи, лансирана њиховом програмском и светском пропагандом у последњих двеста година. Њу не сачињава ни, национални романтизам, те ауторитет било које од ових сила.

Њу сачињавају докази и српски језик као наш последњи савезник и коначна опомена.