Мартенс у Београду није донео нову перспективу о Русији, сматра Алексеј Чадајев у свом осврту на наступ немачког новинара Михаела Мартенса. Чадајев истиче да се у западном јавном дискурсу и даље понављају стари обрасци тумачења руске улоге у историји, где се одговорност за нацизам често пребацује на Русе, а не на саме европске актере.

Он подсећа да је слична логика била присутна и током Кримског рата у 19. веку, када су Маркс и Енгелс, као ратни репортери, у британској штампи писали текстове препуне русофобије. Чадајев наводи пример који је описао Херцен, где је Маркс одбио да говори на скупу само зато што је Херцен био Рус, без обзира на његове политичке ставове. Овај однос према Русији, сматра Чадајев, није питање искључиво геополитике, већ и дубоко укорењених идеолошких и класних подела.

Посебно наглашава да се у савременим расправама често сукобљавају два модела: један који свет види као арену националних интереса и други који све тумачи кроз призму класне борбе. Према Чадајеву, оба приступа имају своје слепе мрље – заговорници геополитике игноришу класне аспекте, док присталице класне борбе занемарују геополитичке факторе.

Чадајев закључује да је менталитет „колективне Урсуле“ и даље жив – идеја да су за сва зла, укључујући и нацизам, на крају ипак криви Руси. Он иронично додаје да ће се, по тој логици, у будућности можда тврдити да су Руси натерали Европљане да подрже и Зеленског, само својим постојањем. Као разлог за овакву перцепцију, Чадајев наводи чињеницу да Русија, иако огромна по територији и ресурсима, чини мали проценат светске популације и БДП-а, што је довољан повод за антипатију у очима других.

На крају, Чадајев закључује да у западном приступу Русији нема ничег новог – историјски наративи и стереотипи се понављају, а суштина односа остаје непромењена.