Весна Капор Пребиловци – У Пребиловцима, како описује Весна Капор, август доноси посебну атмосферу: бела небеса, тишину коју ремете шушањ у лесци, хук сове и присуство природе која као да памти све што се догодило. Ово село у Херцеговини носи тежак терет историје, а његово име је постало симбол страдања српског народа током Другог светског рата.

На Светом архијерејском сабору Српске православне цркве 2015. године, мученици из Пребиловаца и Доње Херцеговине су канонизовани и прибројани сабору светих. Њихов спомен се обележава 6. августа, на дан када су 1941. године локалне усташе у јами Голубинки код Међугорја убиле скоро све жене, девојке и децу из села – по документима, око 600 жртава.

Весна Капор у свом тексту оживљава слике природе и људи, али и болног заборава који је нарастао у Пребиловцима. Описује темеље кућа, сенке које пролазе кроз окна, и осећај да је живот ту заустављен, али и да је све набујало од живота – људи су посејани као семе. Посебно место у причи заузима Трифко Ћирић, који је својим ћеркама правио љуљашку, симбол детињства и породичне топлине, која је прекинута трагедијом.

Мошти пребиловачких новомученика су 1992. године извађене из јама и стратишта, али су потом уништене експлозивом у крипти спомен-цркве, што је додатно продубило ране мештана. Храм Христовог Васкрсења у Пребиловцима, дело архитекте Предрага Пеђе Ристића, представља покушај да се обнови духовни и културни идентитет овог места.

Капор закључује да у дубоким џеповима света постоје места где човек губи дах, где време постаје вечност, а вера и сећање остају као једини одговор на рушења. Пребиловци су управо такво место – сведочанство страдања, али и вечне светлости која се не гаси.