Душан Лазаревић

Берлин, Лајпциг, Дрезден, Росток, Либек, Бранденбург — данас ова имена звуче непогрешиво немачки. Али само на први поглед. Када се загребе испод модерне карте Немачке, појављује се један много старији свет — словенски, а правилније речено – српски.
И за то нису потребна археолошка ископавања.
Довољна је карта.
Лајпциг води порекло од словенског Липска, иза којег стоји наша реч липа. Дрезден потиче од Дрежђана, Росток од Ростока, док се иза Либека налази старије словенско насеље Љубице. Иза данашњег Бранденбурга стоји Бранибор — име које припада истом словенском језичком свету као Бранислав, Бранибор или Борислав.
А онда долази највеће изненађење — Берлин.
Име немачке престонице углавном се сматра словенским, тачније полапским. Повезује се са старополапским кореном бирл-/берл– — мочвара, блатњаво земљиште — и словенским наставком –ин. Другим речима, само име Берлина вероватно је описивало мочварни пејзаж на којем је град настао.
Али Берлин није једини траг.
Панков, Трептов, Кепеник, Шпандау, Марцан, Рудов, Гатов, Каров, Малхов, Кладов, Буков — то нису села негде уз пољску границу. То су делови данашњег Берлина. Буков се везује за словенски облик бук, за букву, старији Глиник за глину, Кладов за кладу, а средњовековни Копник, данашњи Кепеник, за словенски корен коп, као у речи копно, у смислу узвишења изнад воде.
Одједном Берлин више не изгледа као немачки град са једним необичним словенским именом.
Изгледа као град на много старијој словенској карти

СЛОВЕНИ ИЛИ СРБИ?
На овом простору су некада живели Словени. Назив ,,Словени“ користимо водећи се данашњом терминологијом.
Међутим, у духу тадашњег времена те етничке групе је правилније назвати српским.
Наиме, по франачким изворима политичка граница раздвајања између такозваних германских племена и Словена с почетка осмог века се звала ,,Limes Sorabicus“ а не ,,Limes Slovenicus“.
Чак да Срби нису били генеричко име за све Словене тог времена, име Сорб — Сурб — Срб било је значајна политичка и географска стварност средњовековне Централне Европе, те је подразумевало добар део оног што данас називамо словенским светом.

СРБИ КОЈИ НИСУ НЕСТАЛИ
Најјачи доказ да тај свет није само далека прошлост налази се у Лужици.
Тамо и данас живе Лужички Срби (Сорби), западнословенски народ и званично призната аутохтона национална мањина у Немачкој. Њихови језици су преживели, њихова култура је преживела — а преживело је и име.
Немци их зову Сорбен.
А они сами себе зову Србима, на горњолужичком Сербја, а на доњолужичком Серби.
И ту прича постаје много занимљивија.
Каква је историјска веза између средњоевропских Срба и балканских Срба?

СУРБИЦИ: ИМЕ САЧУВАНО У НЕМАЧКОЈ?
Траг постаје још интригантнији код немачких топонима као што су Цербст, Цербиг, Зерба, Цербен, Зербиц, Цорбау и Цербиц, на немачком: Zerbst, Zörbig, Serba, Zerben, Serbitz, Zorbau и Zörbitz.
Посебно је занимљив Цербиг.
Године 961. његово име забележено је као Зурбици, док историјска лингвистика реконструише словенски облик Сурбици. Код оближњег Цербица јављају се и средњовековни облици повезани са Сурбовици и Сурбици.
Велики део њих Немци данас везују управо за име Срба.

ЉУДИ СУ СЕ ПРОМЕНИЛИ — КАРТА ЈЕ ЗАПАМТИЛА
Топоними не могу да нам кажу колики проценат данашњих Немаца потиче од српског становништва. Не могу нам дати средњовековни попис становништва.
Али могу показати где је наш језик некада живео.
Људи мењају језик. Мењају идентитет. Асимилују се. Државе и границе нестају.
Имена места, међутим, често остају.
Зато питање није да ли су Немци Срби — очигледно нису.
Право питање гласи:
Колико српске историје лежи испод модерне Немачке?
Од Берлина и Лајпцига, преко Дрездена и Бранденбурга, до Лужице и стотина мањих топонима, одговор је очигледан: много више него што савремена карта на први поглед открива.
А да ли је српско име некада покривало далеко већи простор него данас? Да ли су Лужички Срби, који себе зову само Срби, некада били део просторне етничке целине заједно са нама, Србима југоисточне Европе, целине која је временом уништена расрбљавањем, попут германизације али и мађаризације?
Једно је сигурно: за заборављену српску прошлост Немачке није нужно копати испод земље.
Понекад је довољно осмотрити шта је изнад ње, те отворити карту.
Људи су се променили. Државе су се промениле. Језици су се променили. Али карта је запамтила. Имена места су непогрешиви сведоци.
Одговори које она дају не образлажу само српску прошлост Немачке, већ нуде много ширу слику.
Ако замислимо могућност расрбљавања простора који одговара данашњој немачкој држави, онда можемо да замислимо и такву могућност на ширем простору Европе.
Још за наших живота, практично за неколико година, Срби су етнички очишћени са великог дела животног простора западног дела нашега полуострва, од Косова и Метохије, преко великог простора Босне и Херцеговине, до целокупног простора нове хрватске државе. Замислите шта је тек могло да се деси у временском периоду од више стотина година, па и више од тога?