Вештачка интелигенција као алат мења начин на који радимо и учимо, али носи и ризик постепеног губитка менталних вештина, упозорава Стив Регис Тасембедо, инжењер софтвера специјализован за велике податке и вештачку интелигенцију. Он истиче да сваки пут када препустимо неки ментални задатак овим алатима, наш „ментални мишић“ слаби, што може довести до такозваног когнитивног дуга – постепеног губитка способности размишљања.

Тасембедо разликује четири нивоа зависности од вештачке интелигенције. Први је свакодневна, умерена употреба. Други ниво се јавља када ИА постане прва асоцијација при решавању проблема, као што је некада био случај са интернет претраживачима. Трећи ниво подразумева неспособност да се обаве уобичајени задаци без помоћи ових алата. Најопаснији је четврти ниво, када се одговори које даје ИА прихватају без критичког преиспитивања, што доводи до усвајања аутоматских одговора као непобитних истина.

Према Тасембеду, истраживања показују да корисници напредне вештачке интелигенције имају слабију мождану активност у поређењу са онима који раде без такве помоћи. Овај ефекат није тренутан, већ се временом акумулира, што доводи до заборава процедура, губитка аутоматизма и смањења способности да препознамо и исправимо сопствене грешке.

Ипак, употреба вештачке интелигенције није сама по себи штетна. Кључ је у начину и степену претходног знања. Док искусан новинар може користити ИА за креирање прве верзије текста, а затим га прилагодити и задржати контролу над смислом, студент који се ослања на алат без основног знања постаје зависан и губи способност да објасни или брани свој рад.

Тасембедо сматра да је увођење вештачке интелигенције у школе и универзитете неминовно, али да мора бити праћено систематским учењем: како постављати питања, проверавати изворе, преобликовати добијене одговоре и редовно вежбати когнитивне способности. За афричке земље, овај процес представља прилику да се избегну грешке које су направљене другде и да се развију здраве навике коришћења нових технологија.

На крају, Тасембедо наглашава да циљ није забрана вештачке интелигенције, већ њено коришћење као подршке активној мисли. Да би се то постигло, потребна је политичка воља, усмерена обука и лична пажња. У супротном, обећање напретка може се претворити у дуг који ће друштво морати да отплати.