Слободан Јанковић у свом тексту разматра политичке прилике у једној „далекој земљи“, користећи алузије и паралеле блиске српском читаоцу. Јанковић на почетку истиче да је лето време када људи желе да скрену мисли са свакодневних проблема, али и да је тешко побећи од стварности у којој се налазе — било да је реч о хапшењима на Косову и Метохији, распродаји имовине у источним деловима Србије или свакодневним егзистенцијалним недаћама.

Аутор затим слика слику једне земље у којој је власт у рукама политичке коалиције састављене од наследника комунистичке елите и њихових некадашњих противника. Посебно место у тој структури има човек који, како Јанковић пише, страствено жели да остане на власти, што га чини зависним од подршке страних сила. Он испуњава све њихове захтеве, а да би обезбедио своју позицију, окружује се људима сумњивог морала и прошлости, који лако мењају стране и идеале.

Јанковић, позивајући се на мотиве из Пекићевог „Новог Јерусалима“, пореди ту везаност за власт са столаром који не може да се одвоји од столице. Он истиче да је за опстанак такве власти потребна бар делимична подршка гласача, што се обезбеђује куповином гласова, обећањима и медијским манипулацијама, како су то описивали Гаетано Моска и Теодор Драјзер.

Посебно наглашава да је тај политички лидер каријеру започео као националиста, али је временом постао инструмент за одрицање од највећих вредности те земље, укључујући и распродају ресурса и уступке страним интересима. Јанковић наводи да је чак и флаширана вода продата уз помоћ сарадника, а да су и претходници сада део исте картел-коалиције.

У завршници, Јанковић се осврће на однос народа према Русији, истичући да је љубав према тој земљи дубоко укорењена, што додатно компликује настојања власти да се јавно дистанцира од Москве и приближи западним силама. Он помиње и Слободана Владушића, који је писао о отпору „Мегалополису“, и указује да је власт постала мешавина картела и носилаца јавних функција, док интелектуална елита често служи као подршка тим процесима.