Хрватски официр Тихомир Мандарић први пут је јавно проговорио о масовном убиству српских цивила које су 5. августа 1995. године, током војне акције „Олуја“, починили припадници 2. бригаде „Громови“ код засеока Јанузи на Банији. Према његовим речима, тог дана је убијено најмање 500 српских цивила, међу којима је било много жена, деце и стараца, који су покушавали да побегну од рата.

Мандарић, који је као припадник „Громова“ био непосредни сведок догађаја, одлучио је да изнесе своје сведочење због тежине злочина који је извршен. Он је описао да је у моторизованој колони бригаде било 35 до 40 камиона хладњача, за које је касније сазнао да су коришћене у злочину. Посебно је истакао да су уочи напада формиране „специјалне групе“ војника, састављене од особа које су оцењене као „национално непоуздане“, односно оних са српским пореклом, што је изазвало страх и сумњу међу припадницима бригаде.

Према сведочењу, након што је колона наишла на групу од најмање 500 српских цивила, непознати официр Хрватске војске је из камиона избацио тело сатника Хрге и позвао на освету. Уследила је наредба за отварање ватре, након чега су обе бојне пуцале из свих расположивих оружја на цивиле. Мандарић тврди да његова група није учествовала у пуцњави, али да је сцена била стравична – лешеви су били разбацани по пољу, а неки цивили су покушали да побегну у шуму.

Касније тог дана, пролазећи поново поред места злочина, Мандарић је видео поређане лешеве око 90 особа, углавном жена, стараца и неколико деце. Поред њих је стајао командир чете Јосип Јанчић, који је тврдио да су то хрватске цивилне жртве, иако је сведок знао шта се заиста догодило. Ово сведочење је објављено у српским независним новинама „Идентитет“, аутори су били Борис Павић и Иван Клобучар, те представља један од ретких јавних иступа о овом масовном злочину.